Kakva je letnja ponuda skijaškog centra Kopaonik. Status Nacionalnog parka štiti od divlje urbanizacije, ali i smanjuje priliv gostiju. Čekajući privatizaciju Geneksa
Na vrhu Srbije, u fabrici krvnih zrnaca.
          Kopaonik, Kopaonik, na sve strane kiseonik – pevamo kad smo stigli na vrh planine. Iako nam je hladnjak automobila prokuvao. Jeste da se puši ispod haube, ali mala je to havarija da bi pokvarila osećaj širine u plućima. Nalazimo se na vrhu Srbije, u fabrici krvnih zrnaca ili kako se već reklamira udisanje iznad 2.000 metara nadmorske visine. Odlaknulo nam je što smo posle upornog penjanja stigli, ostalo nam je da još ustanovimo da li i nadmorska visina odgovara kvalitetu turističke usluge, ako se to tako stručno kaže.
          Na prvi pogled, Kopaonik je daleko smislenije uređen od Zlatibora, pa zato i čude statistički podaci da je na Zlatiboru u vansezoni nekoliko puta veća popunjenost ležajeva: na Kopaoniku ih je oko 6.000, dok je na dvostruko nižoj planini oko 20.000. I tim više je zagonetka zamršenija. Zaista se postavlja na vrh jezika pitanje o tome kakva se tajna krije iza arhitektonskog ansambla kopaoničkih hotela. (Malo je u svetu planina na kojima su hoteli izgrađeni u jednom graditeljskom zamahu koji vodi dijalog sa okolinom.)

          Iz Beograda nas je ispratilo zaparnih 40 stepeni Celzijusa, ali ovde je vazduh suv, nebo plavo-čisto, lako se diše. Avgustovsko sunce je meko. A ta klima je nešto što dodatno treba poštovati, ne samo posle tropskog pritiska u Beogradu, nego i posle svih onih izveštaja o katastrofalnim uslovima za disanje na Olimpijskim igrama u Pekingu.
          Na pijaci kupujemo borovnice. Kilogram 400 dinara. Mlada žena se hvali da ih je jutros brala, u šumi. Pokazuje izgrebane ruke. Crne bobice su slatke. Prodaje i pečurke lisičarke za 500 dinara kilogram. Na pokrivenoj etnopijaci probamo još crno vino iz Aleksandrovačke župe, koja se nalazi u podnožju Kopaonika. Puno je tanina, oporo je na nepcima, ali je i lagano za piće. Mešamo ga sa izvorskom vodom. Savršena bevanda. Da pomenemo i njegovu cenu, 200 dinara za litar.
          Imali smo sreće sa slučajnim izborom kafane u kojoj ćemo da ručamo. To je „Bakina kuhinja”. Cene su vrlo pristojne, kompletan obrok za 350 dinara: supa sa domaćim rezancima i pasulj sa kolenicom. Pasulj je bez zaprške. Za stolom slušamo i priču o vlasnici kafane Slobodanki – Baki Purić. Priča nam je njen sin Aleksandar Drašković. Baka ima 75 godina, ali i dalje kuva. Kaže da radi i po 15 sati dnevno! Ona nema vremena da priča jer je zauzeta kuvanjem. Došla je na Kopaonik još davne 1985. godine po preporuci lekara, dijagnoza je bila ishemija srčane aorte. Nisu joj davali mnogo izgleda da će sastaviti dve skijaške sezone. U međuvremenu je pomrlo troje njenih internista. Baka je bila čuveni šef kuhinje hotela „Bačište”, koji je srušen u bombardovanju 1999. godine. Baka je tada poslala pismo bivšem američkom ambasadoru Cimermanu, koji je bio čest gost „Bačišta” i koji je obožavao njenu kuhinju, u pismu ga je pitala: A na čemu sad da vam kuvam? Njen sin snabdeva kafanu i kaže da svakog dana donosi provijant, jer u „Bakinoj kuhinji” je zabranjen zamrzivač.
          Koliko nam je ručak u „Bakinoj kuhinji” prijao, toliko nam je večera u jednoj obližnjoj roštiljnici presela. Bili smo izloženi onome što se u žargonu naziva „dranje” ili „izuvanje iz cipela u momentu”. Kažu da je to jedan od specijaliteta Kopaonika koji uspešno rasteruje goste. Konobar neljubazan, meso žilavo, vino prokislo, toalet uzan da se u njega koso ulazi – a cene kao da smo seli u „Hajat”. Dovoljno je da kažemo da boca kisele vode košta 450 dinara. Na kraju je i fiskalni račun bio smešan jer je u njemu pisalo ono što uopšte nismo naručili. Eh, daleko je Kicbil. Posle smo vodili filosofsko terapeutski razgovor sa konobarom. Pitali smo ga zašto on ne želi da kod njega niko dva puta ruča? Vrteo je glavom i ništa nije imao da odgovori. Verovatno se u ravni psihologije motivacija za ovakvo iracionalno poslovanje krije u nekom hajdučkom nagonu za otimačinom. Granica sa Kosovom je vrlo blizu pa valjda tog hajduka koji čuči u kopaoničkom ugostitelju drži stalno budnim.
          Kasnije nam objašnjavaju da i visina zakupa lokala diže cene. Lokal od 60 kvadrata iznajmljuje se za 35.000 evra godišnje. Treba to zaraditi.
          Mermerni holovi „Granda” su poluprazni. Polupansion u dvokrevetnoj sobi za jednu osobu iznosi 3.200 dinara. Na ovu sumu treba dodati boravišnu taksu od 100 i osiguranje od 70 dinara dnevno. Polupansion u jednokrevetnoj sobi je 4.800 dinara. Oni koji nisu gosti hotela a hoće da koriste bazen, plaćaju neverovatnih 1.200 dinara, što je najviša cena za jedan mali bazen igde.
          U apartmanskom naselju „Konaci – Sunčani vrhovi”, središte je društvenog života na Kopaoniku. Cena zakupa dvokrevetnog apartmana je 2.500 dinara dnevno. Apartmani su čisti, imaju mikrotalasne pećnice, frižidere, komplet opremljenu kuhinju, sanitarije su nove.
          Šetajući Kopaonikom, polako razaznajemo da problem u vansezoni nisu hoteli, pa čak ni cene, već nešto sasvim drugo.
          Pitanje glasi: ako u jednom tanjiru ima deset glavica luka a samo jedan ćevap – šta piše u meniju? Kako se to jelo zove?
          Malo mesa, mnogo luka, tako nekako bi bio ekvivalent o 365 dana u godini i manje od 100 dana skijanja. Jer globalno zagrevanje jede sneg.
          I upravo ta razlika do očekivane doze „mleka” naterala je „mače” (čitaj: turističke radnike) da razmišljaju o lovu. Jer, da li uopšte o tome treba šire, pa, poznato je da mače počinje da lovi tek kad ga odbiju od sise, jasnije rečeno, od sigurnih skijaških dana. Ma, što rekao narod: planovi o skijanju drumom, a klima šumom. I to prečicom.
          Zvali ga „deset sa ćevapom”, ili „više krompira manje mesa”, ovaj novi pravac planinskog turizma dobija kampanjski karakter širom evropskih ski-centara. U Francuskoj ga zovu „Planina živi 12 meseci”.
          Šta to u praksi znači, videli smo u južnoalpskom rizortu Anesi, koji se nalazi nekih 70 kilometara od Liona. Pedantno smo zapisivali šta to alpski oci skijanja, po klimatskoj definiciji zabrinuti, nude u vansezoni. Taj novi vansezonski pokret postavio je sebi cilj da zabavi gosta. Tu su akvaparkovi, parkuri – veranje po drveću, letenje zmajem, razni oblici bezbednog klajmbinga, staze za mauntbajkove i nordijsko hodanje, gastronomske ture... Svakog dana gost bira nešto novo. Odmor mu postane prilika da proba nova iskustva, da oseti adrenalinsko uzbuđenje. 
          A ta vansezona postaje sve duža. Kao što kiša koja padne na zapadu, uvek dođe i do istoka, čitaj iz Zapadne Evrope u Srbiju, tako će i pokret „Planina živi 12 meseci”, možda već sledeće godine biti lajtmotiv na ustima portparola i direktora hotela i na Tari, Zlatiboru, Staroj planini i, naravno, ovde na Kopaoniku. Nove žičare više nisu dovoljan uslov da bi se na planini napravio profit.

Izvor: Politika

Komentari (3)