Moje dete kojem je tesko pronaci caku kako sa njim je kod tog instruktora proskijalo sa 4god ali nije ni toliko vazno dal je proskijao vec je vazno sto od leta prica o skijanju.a sto se tice bombonica svako voli nagradu pa i mi odrasli.ZIVEO TAJ INSTRUKTOR

Pitanje za učitelja skijanja: zbog čega ne postoji preovladavajući stav oko toga koliko časova dnevno treba pohađati? Mislim na slučaj dece istog uzrasta.

Jedni školovanci kažu da je "najbolje po dva" dok drugi, koji su čitali iste knjige, tvrde da je "jedan najbolja mera".
U oba slučaja "praksa je pokazala..."

Najbolja mera je svakako mera deteta i u zavisnosti od detetovih sklonosti treba birati učitelja i pripadajući način rada. Ukoliko se ova dva sveta upare cena postaje nevažna. Bar za one koji znaju koliko šta vredi a ne samo koliko šta košta.

Za decu nije dobro što se mnogi roditelji ne posvećuju dečjim posebnostima već kupuju časove skijanja kao krompir i onda im bolje zvuči 10 časova za 80€-100€ nego "samo 5,6 za 100" a kako među učiteljima skijanja ima dobrih trgovaca onda ima i ponuda usaglašenih sa percepcijom roditelja u izobilju.

Koliko ima ljudi toliko i stvarnosti te ne treba negirati tuđa osvedočena iskustva stavovima tipa "svi nauče i svi zavole ..." jer đavo je u detaljima a izbor na roditeljima.

Svako dobro.

Kot tog istog instruktora od 10 polaznika svih 10 i proskijaju uz igru i salu i na način da deci ne smeta ni sneg ni hladnoca ni kad padnu i na kraju casa deca hoće da skijaju još vise. I svi su uzrasta od 3 godine (ili koji mesec manje) i stariji. Bitno je da dete sa 3 godine zavoli sneg i da zna da se spusti niz stazu a da se pri tome umori. Sa 5, 6, 7 i stariji može da ide na individualne casove.

I Ja bih sam uzimao individualne casove nakon 30 godina skijanja ali na žalost nemam dovoljno para da sebi to i priuštim.

i ne slažem se da tokom celog casa pomenuti instruktor telefonira ili naplacuje casove ili ćaska sa roditeljima. U ski vrtic roditelji i ne mogu da udju. A kada su na stazi ( na masincu ili kgb) roditelji skijaju sa strane i nema mnogo vremena za razgovor sa instruktorom.

Da grupa može biti manja slažem se. Treba voditi računa o bezbednosti tolikog broja dece na stazi. A u isto vreme pratiti njihov rad.

Međutim imao sam prilike da vidim kako i ostali instruktori rade sa decom individualne i grupne casove pa ne bih mogao ni te određene da pohvalim u odnosu na pristup radu i pedagoske mere. Potrebno je da se instruktor spusti na dečiji nivo i da objasnjava sve jezikom razumljivim za dete. Ovo naravno ne vazi za sve instruktore ali je na svakom instruktoru da se izbori svojim radom i kvalitetom pruzenog sa konkurencijom.

Zapravo je priča o izboru učitelja priča o potrebnim i dovoljnim uslovima. Andrija je naveo potrebne uslove koji svakako nisu i dovoljni.

Jer, jedan od najpopularnijih učitelja ima odbranjen i naučni rad ali u praksi, zbog prihvatanja prevelikog broja dece za grupnu nastavu, ne stiže da pokaže puno od stečenog obrazovanja.

Tako npr. kada drži čas sa preko deset polaznika jednu trećinu vremena ćaska sa roditeljima (naplaćujući časove i slično) drugu već utroši na brisanje nosića dok tek u trećoj deca nešto, možda, nauče.

Najtragičnije je što roditelji nemaju pameti da se odupru psihologiji gomile pa decu guraju u takvu "nastavu".
Mnoga deca pate ali su potkupljana slatkišima pa trpe.

Inače je nagrađivanje slaktišima jako upitna pedagoška mera.

Dakle, pored obrazovanja potreban je i DOBAR KARAKTER.

Dobar karakter, kao dovoljan uslov, pre svega podrazumeva:
- rad za dobrobit deteta (dati mu ne manje od onoga što želi niti više od onoga što može da primi) na smiren i uljudan način
- posvećenost času (bez telefoniranja, naplaćivanja usluga i sličnih radnji)
- prihvatanje samo onoliko polaznika po grupi sa koliko ni jedan neće biti zanemaren

Svako dobro.