Kopaonik je konačno razminiran. Ako ne računamo cene piva i ski-pasa. Legenda mitske planine Srećko zvani Kavurma, kandidat za Jetija poreklom iz Raške, koji može da pronađe slobodan apartman čak i ako bi se sva Srbija s pokrajinama, uključujući i podanike Ujedinjenog Kraljevstva, odjednom našla na nadmorskoj visini od 2.000 metara, javlja da je 40 dana asistirao pešadincima hrvatske firme dok su na „srpskom Kilimandžaru” pokupili preostale kasetne bombe koje su na ski-staze istresli Ameri. Možda će retki heroji na skijama ove zime potražiti nove izazove i krenuti u istraživanje Stare planine, Meke svetskog turizma u najavi, koju će, prema investicionim i ostalim predizbornim planovima, da zatrpa lavina od mnogo miliona evra. Ne računajući istraživanja po tajnovitim vrletima istočne Srbije, ili držanje kasetnih mina u rukama na Pančićevom vrhu, gde caruju magle, ledeni vetrovi, tajkuni na motornim sankama bez vozačke dozvole, zli ugostitelji , najekstremniji sport ove tranziciono-istorijsko-izborne zime okupane suncem biće – odlazak na planinu. Kopaonik, Zlatibor, Divčibare, Jahorina, ili patriotski odmor na padinama Brezovice biće nedostupni ogromnoj većini Srba i pripadnika ostalih etničkih zajednica. Naravno, postoje četvoročlane porodice koje su u stanju da ostvare taj podvig, bez uloge statista u epsko-kamatnom ciklusu pod nazivom „praznični keš kredit”, koji je moguće vratiti tek u januaru 3007. godine, ali njima ova sonetna ispovest ionako neće biti interesantna. Za „sirotinjsku” zabavu, skromni smeštaj i grickanje grisina, za sedam dana na Kopaoniku potrebno je poneti bar 2.500 evra. Mnogo više od 4.000 evrića neophodno je za luksuzno zimovanje: apartman u „Grandu”, najbolja ski-oprema, iznajmljivanje motornih sanki, ishrana u najboljim restoranima. Gledaćemo snežni košmar u kome se odvija bergmanovska drama osiromašenih Srba koji bi da skijaju i prave Sneška Belića. Zima vlada u našim džepovima, kao što je sibirski pusto i u većini frižidera. Ako je letovanje omiljeni nacionalni hobi, koji najbolje definiše populističko-suicidna mantra „Šta košta da košta” – zimovanja u planinskim centrima ipak su elitističko nasleđe, ukoliko izuzmemo odlazak kod babe i dede na selo gde snežne nanose raščišćavaju traktori, a namirnice stižu humanitarnom akcijom „pomoć iz vazduha”. Ipak, zadrti skijaši su čudna i retka vrsta. Oni ni po koju cenu ne propuštaju da sedam dana provedu na snegu. Ova vrsta kuka na svoje nesrećno detinjstvo dok kuva supu iz kesice i jede zalihe narezaka prošvercovanih iz Beograda, kune najskuplji čaj u Evropi i namerava svake sezone da gospodu iz privatnih apartmana, dežurne lekare i vlasnike kafića prijavi Specijalnom sudu. Deca uništene srednje klase se ne predaju. Sve dok je lakog keša, moj Marko će na Kop da skija na rate. Jedna od skijaških socioloških teorija nas vraća u početke devedesetih, kada prvi srpski novobogataši nisu smeli da odlaze u zimske mondenske centre po svetu, što zbog poternica Interpola, što zbog čuvenog spiska američke administracije o zabrani ulaska u SAD. I, kuda su mogli da odu petrolejski i „marlboro” heroji, koji su načuli da i skije s vezovima mogu biti firmirane. Na Avalu ili možda na snežne i strme padine Kosmaja? Kopaonik, prelepa, divlja planina, bila je idealni krajolik za prikazivanje skupe skijaške opreme, novih „bembara”, s lažnim brojem motora, i mladih lepotica koje su u to vreme prvi put čule za reč – „silikon” – misleći da je zapravo reč o nadimku misterioznog vlasnika fabrike čipova iz Kalifornije. Kopaonik je bio jedan od prvih belih poligona na kome su se raspoznavali znaci nepravedne preraspodele društvenog bogatstva. Sirotinja je ostala u podnožju. Ni sankanje na Zvezdari nije sramota. Eksponenti nove klase i na Kopu sklapaju poslove. Žene skijaju ili nabacuju boju u ležaljkama, dok paparaci tragaju za prerušenom pevaljkom koju će jedan od novih junaka privatizacije posaditi na zadnje sedište motornih sanki i odvesti u apartmansku, svetlu budućnost. Na internetu instruktor skijanja iz Sent Morica poručuje: – Dosta mi je ovdašnjeg perfekcionizma i prepariranih staza. Željan sam divljih balkanskih avantura i ludačkog provoda uz turbo folk. Nameravam zato da prvi put posetim slavni Kop. Dođi, brate. Samo pazi na konobare. Za dve nedelje, dve nove četvorosedne žičare na ski-stazama „Duboka jedan” i „Duboka dva” biće puštene u rad. Kop će postati najmoćniji ski-centar u Evropi, sa kapacitetom žičara od 27.500 skijaša na sat. Najavljuje se i masovni dolazak engleskih turista. Čak i ako se među njima prošvercuje huligan, neće smeti ni da pomisli da zapali baklju. Na „Jatovim” apartmanima nedavno je instalirana digitalna kamera koja pokriva skijališta. I Veliki brat ima dušu. Đuvegija Miki, pčelar iz Kupinova, reklamiraće nepromočive argentinske uloške, dok se spušta na „klisku” ili drvenim sankama. Kavurma, „Politikin” nezaštićeni svedok sa Kopa, analizira cene predstojeće sezone i sumornim glasom javlja: – Običan svet se ove zime neće najesti snega. Zaista, teško je poverovati da će porodice koje su letovale, imati nerava i novca da se upuste u zimsku avanturu. Šta nam onda preostaje? Kako da zimujemo? Kada bi Deda Mraz zaista ispunjavao želje, mnogi bi verovatno poželeli da se za novogodišnju noć pretvore u Željka Joksimovića i probude se prvog januara 2007. godine sa najmanje 50.000 evra u džepu. Toliko će Željko dobiti za nastup na Zlatiboru. Sledeća solucija je da se hitno učlanimo u stranku koja je favorit na kladionicama. Ali, dok se formira vlada, otopiće se sneg. Ako uopšte padne.
|
